Игра је за дете стваралачка прерада стварности и чин замишљања искуства.
Игра је машта у акцији и форма истраживања.
Дете има урођену мотивацију да учи и сазнаје.
Деца као социјална бића, која се играју, живе и уче уз друге и са другима, воле да буду у заједници са децом и одраслима. Од рођења настоји да разуме свет који га окружује и да њиме овладава. Учење је процес заједничке конструкције знања са вршњацима и одраслима у ситуацијама које за дете имају лични смисао и значење.
За децу је веома важна могућност интеракције са вршњацима, млађом и старијом децом, учествовање у заједничким активностима и развијање пријатељстава. Вршњаци су извор подршке и изазова и дете мора научити да интегрише припадништво вршњачкој групи (да следи, прихвата, сарађује, усаглашава се, поштује правила) са другим аспектима вршњачких односа, као што су такмичење, преузимање вођства и разрешавање конфликата.
Односи са вршњацима су кључна компонента адаптације у детињству јер се кроз њих развијају капацитети саморегулације и блискост и разумевање других.
Игра је јединствен чин у ком се активирају сви потенцијали детета.
Дете је биће игре. Игра је прирођен начин односа детета према свету кроз који оно доживљава, проширује и прерађује искуства, обликује себе и свет и гради сазнања о себи и свету, развијајући потенцијал отворености, флексибилности и стваралаштва, као основе свеколиког учења и развоја. Дете учи у ситуацијама и активностима које се заснивају на игровном обрасцу ‒ добровољности, иницијативи, динамичности, преговарању, посвећености, отворености, преиспитивању.
