ТРЕНУТАК У КОМ СМО….
Поштовани родитељи ,
Живимо,радимо и учимо у новим условима. Стало нам је да будете здрави и безбедни у својим породицама. Све што радимо усмерено је да вам олакшамо новонасталу ситуацију и да помогнемо у организацији учења вашег детета као и заједничког слободног времена.
Знамо да у овој опасној ситуацији постоји страх. Страх осећају и деца. Страх је веома здраво осећање које служи учењу и бољем прилагођавању и мотивише нас да се припремимо за сналажење у новим ситуацијама. Зато сваки страх и код деце и код одраслих треба прихватити и респектовати. Некада деца изражавају страх на неки начин или не могу да кажу чега се стварно боје. Осећање је нејасно, недовољно диференцирано а снажно.
За наше родитеље један интересантан текст са конкретним примерима о начинима на које се може упраљати дечијим страховима.
Савети за родитеље анксиозне деце
Анксиозност је саставни део развоја и одрастања сваког детета. То је адаптивни одговор који упозорава дете да треба да преузме неке мере опреза, односно избегне неки ризик. Међутим, за једне, анксиозне епизоде су благе и пролазне, док су код других страхови озбиљнији, јачи и дуже се одржавају.
Окидачи анксиозности код детета су обично најбезазленије ситуације – одлазак у школу, улазак у превоз и нове животне ситуације, појава болести и сл. О чему се ради? Анксиозна деца ствари које се нама чине баналним, виде као опасност. Такву децу треба научити да се боре са тим осећањем. Корак по корак. Веома је битно да знају која су то решења и алати које треба да употребе када анксиозност притисне.
У наставку текста прилажемо вам важне савете:
Нема потребе да убеђујете дете
Ваше дете је забринуто. Ви знате да нема чега да се плаши па потежете за тим да га убедите у то. Тврдите да нема потребе за бригом, да је све у реду. Све то се обија о дете као о зид. Ваше дете очајнички жели да вас чује, али у нападу анксиозности мозак одбија да попусти и прихвати да вас чује.
У току анксиозног стања, постоји ареја хемикалија у организму која се активира и спречава тело да реагује другачије од оног како треба. Логични део мозга се ставља на паузу. Што ће рећи да је тада вашем детету изузетно тешко да мисли јасно. Шта треба да урадите како бисте помогли детету?
Пробајте метод ОСЕЋАЊА: Будите пристуни, заједно са дететом дишите дубоко. Дубоко дисање помаже нервном систему да се смири. Покажите саосећање, емпатију и разумевање да знате да је анксиозност страшна. Ваше дете жели да зна да га разумете. Затим процените доживљај — онда када је ваше дете смирено, разговарајте о могућим решењима. И на крају, ослободите себе кривице. Сјајан сте родитељ.
Истакните добре стране бриге
Запамтите, анксиозност је сама по себи довољно тешка, те детету не треба додатна брига да нешто није у реду са њим. Многа деца развију додатну анксиозност која се заснива на томе што пате од анксиозности. Научите дете да брига ипак има сврху.
Брига нас ставља у ниски старт, чини нас да будемо увек спремни на делање, чини нас агилнијим. Брига је одбрамбени механизам. Она ставља организам у стање спремности. Научите дете да је брига сасвим нормална и да није проблем сама по себи. Сви брину с времена на време. Када организам пријави проблем који је лажан и понуди нам бригу без основа, то је онда анксиозност.
Оживите бригу
Као што знате, игнорисање анксиозности не помаже. Када говорите о одређеним аспектима који су окидачи анксиозности код вашег детета, то помаже. Поготово ако о тим аспектима говорите као о особи, зато заједно са дететом именујте карактер анксиозности. Када се одређена брига персонификује добије сасвим другачији изглед, и чини се да је лакше да се са њом дете избори. Демистификација бриге је оно чему сваки родитељ стреми. Зато је персонификација добра, јер тада анксиозност напушта логички део мозга и дозвољава детету да опет лепо функционише.
Детектив за мисли
Увек имајте на уму да је брига одговор нашег организма на потенцијалну опасност. Како би се постарали да заиста обраћамо пажњу, ум уме понекад да претера, те нам се све чини да је онако како није. Најбољи лек за узнемирене мисли није позитивно размишљање, већ рационално размишљање.
Примените методу Ухвати-Скупи-Изазови:
1.Ухвати своје мисли: Замислите сваку мисао као један балон од сапунице који лебди изнад ваше главе. Ухватите га.
2.Скупи доказе: Затим, размотрите ухваћену мисао. Научите своје дете да не суди о одређеној бризи осврнувши се само на осећања. Осећања нису чињенице.
3. Изазовите мисао: Научите ваше дете да изазове сваку мисао када је ухвати. Нека је размотри док не дође до стадијума да је разуме и уочи колико је безазлена или да има свој рок трајања.
Као што и сами знате, када кажете неком да не брине, то не значи да ће неко престати да брине. Када би ваше дете само могло да гурне бригу у страну, сигурно би тако и урадило. Када дозволите детету да брине, у неким ограниченим количинама, чините му корист.
Направите дневни ритуал “Време за бригу”, и нека траје 10 до 15 минута
Тако ћете детету дозволити да испољи све своје бриге. Креативан и интересантан приступ јесте да направите „кутију за бриге“ у коју ћете да убацујете бриге исписане на папирићу. Шта год брине дете је валидно и довољно добро за кутију брига. Када време истекне, нека се поздрави са бригама и кутија ће их „појести“ све.
Нека “шта јесте” замени “шта ако”
Путовање кроз време није луксуз. Добро размислите, ментално ми проводимо много времена у будућности, што значи да смо непрекидни и већ искусни путници кроз време. Замишљамо, маштамо, правимо разне сценарије. За некога ко се бори са анксиозношћу, ово путовање у будућност може да буде поприлично незгодно. Типично питање које мучи путника кроз време јесте свако питање које почиње са “шта ако”.
Истраживања показују да повратак у садашње време може драстично да помогне. Једна од ефективних метода јесу вежбе за присутност у тренутку. Пристутност у тренутку води дете од “шта ако” момента до онога “што јесте”. Помозите детету да се тада фокусира на дисање и садашњи моменат.
Листа корака
Знате ли шта пилоти раде у случају опасности? Они ништа не препуштају случају, већ имају листу ствари које треба да провере и одраде у хитном случају. Зато што они знају, да без обзира на искуство, у опасности не може да се размишља правилно. Када се дете суочи са непријатном ситуацијом његов ум не може да прати логички след и да размишља правилно.
Оно што помаже у таквим ситуацијама јесте посебна листа ствари кроз коју ће моћи да прође корак по корак док се не смири. Уколико му дубоко, свесно дисање помаже, онда би први корак био то. Затим, евалуација ситуације. На крају, запамтиће ту листу која ће бити попут прве помоћи када анксиозност наступи.
Оно што је и најпотренније је прибраност коју ми као одрасли морамо обезбедити у тешким временима. Одговорно понашање нам свима може помоћи. И тешке ситуације су решиве и пролазне.
Остајте нам ведри, прибрани, сталожени и одговорни
Ваше психолог и педагог школе
Невена и Бојана
